A. je lepo objasnila ono što meni nije polazilo za rukom. Zato sam i ispadala namćor. Kada ja kažem da ne volim ljude, ili češće žene, to je zapravo kao što bih rekla da ne volim mačke. Istina, nisu mi drage kao vrsta, divljaju, grebu i zavlače se u smeće,dođu samo kad si ti njima potreban pa opet otperjaju svojim putem... ne, nije mi zabavno što su tako ,,nezavisne". Ipak, to nikako ne znači da mi se neko malo, slatko mače ne bi lako moglo uvući pod kožu, da ga čuvam, da bude moje i da ga pretvorim u debelog, tromog Garfilda. Isto tako s ljudima. Smetaju mi samo dok ih ne pripitomim, samo dok me ne pripitome.
Ne volim isforsiranu bliskost. To se desi ili ne. Ne vredi da se trudiš i provodiš s nekim sate i dane da bi na kraju došao do zaključka da vam ipak ne ide. To se zna. Možda sam sa premalo ljudi u životu zaista kliknula. Jednostavni i laki, prirodni međuljudski odnosi, jedini su kakvi mi pašu. Reći će neki da sam premlada za nemanje živaca, ali čak i da ih imam, ne bih da ih trošim na te neke osrednje odnose, a priznaćete, kada jednom ili dva puta s nekim osetite ono prećutno razumevanje, teško je pristati na nešto manje.
Ali, znate, nisam mizantrop. Ta me reč obično prvo asocira na onog Molijerovog, ili još češće, na mračajskog protu, a ne mogu se ni sa jednim od njih identifikovati. Ako me ne asocira na pomenute imaginarne, onda me asocira na jedan stvarni, živi lik - moju rođenu babu!
Moja baba je rođeni namćor, to je jedino objašnjenje, i ona baš ne voli ljude, osim par probranih primeraka, mada da je čujete kako i s njima razgovara teško da biste to mogli zaključiti. Među najupečatljivijim uspomenama iz detinjstva su mi svakako one na njena nežna buđenja puna tople ljubavi... Sve da ne! Kad se Pravda razurla po celom gornjem spratu i krene da ti rečito objašnjava zašto baš tada moraš da ustaneš, probaj da je ne poslušaš! Maštovitost i sočnost njenih psovki teško da mogu da vam dočaram, kao ni rešenost s kojom se laća da danas, na primer, ruši kupatilo. Sama. Golim rukama. Dobro, imala je valjda i neki alat.
Komšiluk naravno ne podnosi, kao ni komšijsku decu, kao ni bilo koju decu koja nisu njeni unučići. Jednom su je neki moji drugari iz škole zezali telefonom, a ona umesto da se primi ili ne primi i otera ih u tri lepe,krene s njima da ispravlja krivu Drinu, pa se jadni zbunili i odustali. Svoju recimo nežnu stranu P. pokazuje jedino sa živuljkama raznih vrsta. Jednom je moj ludi otac, veliki ljubitelj životinja, došao na ideju da čuva vijetnamsko prase (?!), a sve što on ,,čuva" zapravo čuva baba. I hrani, razume se. Već pretpostavljate da ga je pretovila (prase, ne ćaleta), pa kad je S. rešio da ipak proždere svog vona bi ljubimca babu tri dana nismo mogli da smirimo, potresla se žena, na stranu to što je indirektno nesrećnog Srećka (opet prase, ne ćaleta), poslala direktno u smrt.
Nisam volela babu. Govorila sam joj da je mrzim i da je matora veštica. Sram me bilo! S godinama smo nerazumevanja svele na razumnu meru, a toleranciju podigle na zavidan nivo. Više ne mrzim P, a ni ona više otvoreno ne pokazuje da više voli O. nego mene. Valjda je samo ostarela... Uglavnom, nije mi baš najjasnije ni kako se ona našla ovde, svakako mi ne bi bila omiljeni član porodice, čak i da imam tako nešto. A razumem je... To negovanje komšijskih i rodbinskih odnosa ozbiljno smara, a ne vodi ničemu.
Dakle, ja nisam mizantrop, mizantrop je moja baba, a ja nisam na babu. Mogla sam od nje da nasledim zelene oči, i prćast nos, i kožu ko u devojčice, pa nisam! Što bih onda nasleđivala karakter? Nije fer da ne ide u paketu...
Otkad živim sama, razmišljam i o tome kako bi lepo bilo da svom hladnokrvnom prijatelju mogu da pridružim nekog toplokrvnog, pa da budemo prava mala hejterska porodica. Nešto što je mekano i slatko i može da se mazi. Ipak, to su samo prazna razmišljana jer... Ja definitivno ne volim mačke!
