Weltschmerz

 U poslednje vreme sve češće razmišljam o tome ima li smisla da i dalje pišem ovde. Čini se da sam već rekla sve što sam imala i sada se samo vrtim u krug. Mnoge sam stvari uspela da raščistim sa sobom upravo zahvaljujući tome što sam ih pretočila u reči i podelila sa ko zna kim sve, jer to i jeste moj način preživljavanja stvarnosti. Sve nakon zapisivanja dođe na svoje mesto, samo od sebe se složi u svoju šarenu kutiju. Imam utisak da ih u glavi imam bezbroj...

Ponekad pišem i samo da podelim sreću. Ranije sam se toga bojala, mislila sam da bi se sreća pretočena u reči i javno priznata, poput zločina, mogla raspršiti u milijardu mikroskopskih komadića koje bi bilo nemoguće ponovo spojiti. Onda sam shvatila da se sreća ne troši i ne osipa, nego samo beži od onih koji je ne tetoše i na njoj nisu dovoljno zahvalni. Da, samo je sreća vredna tetošenja.

Pisala bih sada konačno o tim beskonačnostima i konačnostima koje me oduvek muče, uznemiruju, ne daju snu na oči, ali takvo pisanje bilo bi ostvarivo i fer jedino da me ovde među vama niko ne poznaje, da nikome nisam draga i bitna i da ga ne mogu mučiti moji demoni, a to nije slučaj. Ovako, preti mi opasnost od učitavanja, povređivanja i samopovređivanja, a to mi nikako nije cilj. I pošto sam potrošila sve teme, ostaje pitanje šta i dalje tražim ovde. Navučena jesam. I nedovoljno odvažna da konačno napišem nešto konkretno. Jeste, pičkica. Što se toga tiče nemam dovoljno samopouzdanja. A onda mi neka skroz nepoznata osoba koja na ovaj blog nabasa slučajno kaže kako joj se sviđa to što pišem, kako treba da nastavim, i ja umrem od sreće, a da ne umem sebi da objasnim šta mi to u toj pohvali toliko znači.

Imam ideju za novi, drugačiji blog, koji ne bi bio ispovedaonica, ali bi od mene zahtevao mnogo više truda i uloženog vremena. S druge strane, sve mi se čini da ta ideja ne bi zaživela, jer sve nas više zanimaju tuđe muke i prljav veš, makar zavijeni u metaforu, nego pametovanje ma koje vrste. Ko još želi da čita moje subjektivne utiske o knjigama? Čak poznajem dosta ljudi koji smatraju da je vanakademska diskusija o književnosti potpuno besmislena, isprazna, i najgore, dosadna. Da ne spominjem one kojima je svaka diskusija o književnosti takva... Ne znam zato vredi li da nastavljam ovo presipanje iz šupljeg u prazno, potapanje u bunar bez dna, još manje znam vredi li da započinjem nešto novo... Neću najavljivati svoj odlazak u velikom stilu jer koliko god želela da je drugačije svesna sam da je ovo još samo jedan blog, ništa više od toga. Ne bih volela da svoje pisanje obesmislim više nego što već jesam.

Tako, dok se klatim između dnevnika i esejistike, privida novinarstva i subjektivne lirike, možda sam bolja sa rečima, ali sam, čini mi se, sve lošija sa smislom... 

 Što se mora... prokleto je teško!

Bez namere da, kako će, ne sumnjam, mnogi primetiti, objavim još jedan u nizu postova o sebi i tako još jednom dokažem svoj egocentrizam, koji sama, kao pravi egocentrik, tvrdim da ne posedujem, smatrala sam da ovaj tekst zaslužuje da bude napisan, možda čak i pročitan. Kao i većina tekstova ovde, na kraju će se verovatno svesti na otkrivanje tople vode, ali recimo da svako zaslužuje da s vremena na vreme otkrije svoju toplu vodu.

 Sticajem okolnosti poslednjih se dana susrećem sa previše biti ili ne biti situacija, ili bar situacija koje se takvima čine, što svojih, što tuđih, a to u meni otvara mnoga stara i rađa neka sasvim nova pitanja. To da moranje nije ništa drugo do omča koju smo sami sebi, pod pritiskom porodice, društva, ili pak sopstvene savesti, namakli na vrat, nije nikakva tajna, ali čini mi se jeste realnost koja se svesno prećutkuje. Tako, iako u našoj svesti postoji jasna predstava moranja kao izbora, nečega što ne postoji nigde osim u našem umu i posledica je osećanja krivice i straha, podsvest je ta koja nam ne dozvoljava da se moranju buntovno odupremo, pa ipak prečesto zatičemo sebe kako kroz život koračamo njegovim stopama, ili je ipak obrnuto?

Egzistencijalistička filozofija je sa tačke gledišta savremenog čoveka nikad aktuelnija, a opet nikad više zaboravljena i marginalizovana, ali sa namerom da se na njih pozovem, imam potrebu da zaronim u suštinu moranja i pitam, da li se većina nas ipak odlučuje za život po pravilima iz samo jednog jednostavnog razloga, zato što sloboda podrazumeva odgovornost; zato što je tako lakše?

Ne doživljavam sebe kao buntovnika, a naročito ne kao anarhistu, pa sam potpuno svesna toga da bi svet bez pravila značio ništa drugo do rasulo i haos. Ipak, kroz saživot sa ljudima primetila sam da sam od retkih koji se u životu manje vode moranjima, a više željama i potrebna. Poučena iskustvom da je pogrešno imati principe, ipak imam jedan, da stvari koje me emotivno i duhovno ne ispunjavaju radim samo pod uslovom da za njih postoje neki viši ciljevi. I tu dolazimo do ključnog pitanja, šta ti viši ciljevi jesu?

Način na koji provodimo svoje živote trebalo bi valjda da bude lični izbor. Ipak, mi se od malena, kao članovi civilizovanog i kultivisanog društva, susrećemo sa pravilima po kojima se treba živeti, i bitnije, s očekivanjima. Pravila ne moraju biti loša, ako nam omoguće da štitimo sebe od drugih, i druge od nas samih, ali čojstvo i junaštvo je iako, bar na ovim prostorima, prisutno od pamtiveka, mesto ustupilo nekim malo drugačijim principima, ili bar pogrešnim interpretacijama. A šta je sa očekivanjima?

Počinju da od nas očekuju pre nego što uopšte dođemo na ovaj svet, ali ta bi se očekivanja još mogla uzeti kao slatka neizvesnost, iščekivanje, a ne očekivanje, jer kakvi god da se rodimo, slagalo se ili ne to sa očekivanja tih koji su nas čekali, zavole nas i prihvate takve, nove, posebne, jedinstvene, njihove... A onda počnu da nas menjaju. Sa najboljim namerama svi postajemo deo vrzinog kola. I učimo zbog ocena i nagrada a ne zbog znanja. I radimo šta mora i treba, a ne šta želimo. I čak i volimo i rađamo onda kada za to dođe ne prava osoba i naša želja i potreba, nego pravo vreme. Na vreme. Pre roka. U poslednjem trenutku...

Kao da postoji dugačak spisak stavki koje trebamo onda kad trebamo, kao neki sumaniti red vožnje koji nesvesno pratimo. Samo zato što se plašimo da u trenutku životne odluke krenemo putem kojim se ređe ide, da preuzmemo odgovornost za sopstvenu sreću, jer ima li većeg prokletstva nego na izmaku snaga priznati sebi da si svoju (ne)sreću birao sam? Samo zato što je teško.

Trudim se da radim stvari zato što tako želim, a ne zato što moram. Zapnem nekad za koju društvenu konvenciju i zapitam se, zašto? Zašto ne bih nešto uradila preko reda zato što želim? Zašto sam kukavica? I znam da mi ne preostaje ništa osim da se trudim i podržavam druge u istom.

Ne postoji pravo vreme.

Ni za učenje.

Ni za ljubav.

Ni za brak.

Ni za bebu.

Ni za preokret.

Svako vreme je pravo za život.

  Kuća odavno nije dom. Bezuspešno pokušavam da ignorišem tenziju. Podsvest se igra sa mnom, pa hvatam sebe kako nabrajam stvari koje bih odavde ponela u neki dom koji bih jednom mogla imati; koje knjige i ploče, koje sitnice i drage uspomene, ukoliko nešto takvo uopšte posedujem.
Ova soba je kavez. Zlatni, ali  kavez. U njoj sam noćima čitala i spavala uz radio. To sada više ne mogu ni ovde, ni negde drugde. Savlada me umor već posle par desetina stranica; ne mogu da podnesem da kroz san čujem glasove... Ovde vetar doslovno zavija. Zagušljivo je i previše toplo. Najbitnije i najkorisnije obično ne staje u kofer. Kada bih bar mogla da tu toplotu akumuliram pa kasnije selektivno ispuštam, po potrebi, kada se vratim u svoj prohladni stan. Svoj. Kao da je išta od toga moje. Ja sam praktično beskućnik. Ali srećan beskućnik, samo da sam daleko odavde; valjda se i to računa. Rastužim se što mi je grad jadan i prljav i pun mediokriteta. Ih, mediokriteta, kamo sreće! Prostaka! Nekad sam mislila da sam tu srećna, a tek sada shvatam zašto mi je bilo neophodno da se svakodnevno ubeđujem u to.
Zato zamišljam taj svoj dom koji bih jednom mogla imati. Zamišljam mu boju zidova i senke u polumraku, i kako će zimi mirisati na cimet i mandarine... A leti? Pa, na leto valjda... Gotovo da mogu da čujem muziku i smeh. Zamišljam, i živim za to da doživim život sa ljudima koji se međusobno vole... How hard that can be?

  Da sam pušač otvorila bih prozor, ugasila svetlo, pustila muziku i zapalila cigaretu. Ovako, zurim povremeno u lampice i jelku i crtam linije u vazduhu. To me smiruje, šta li...
Treba mi jedna besana noć. Samo jedna besana noć bez posledica. Šteta što ne mogu da priuštim sebi da je na pravi način iskoristim...

  Groblja i mrtvi, samo to je ovde bitno, samo to se računa. Nema veze što si ga pljunuo za života, bitno da mu redovno glancaš spomenik! Žive ko jebe! Kako da takvima objasnim da mi nije bitno ni gde sam ni šta sam, nego samo ko je pored mene...?

 Sve mi se ostvarilo...

 U prošloj godini prestala sam da grizem nokte, samo da bi ti mogao da ih osećaš  po svojoj koži. Počela da ih bojim u sreću koja nam je oboma obojila dane. Sada sam ponosna kada pogledam svoje ruke.

Svojski sam se trudila da rečenice ne započinjem sa ne. Smejala sam se kao nikad u životu. Prvi put sam plakala od sreće. Hvala ti na tome. Sada znam da sreća postoji.

U prošloj godini prestala sam da se bojim hladnoće. Sati koje sam s tobom provela na njoj učinili su da, koliko god da je i dalje ne volim, sada imam nešto lepo na šta me zima podseća.

Pokušavam da se setim nečega lepog iz prošle godine što ne bi imalo veze sa tobom, ali mi ne ide. Pokušavam da se setim nečega ružnog što sa tobom ima veze, i opet ne mogu.

U prošloj godini sam te zavolela, a sada...

Ne volim decembar. Dođe mi kao neko vreme koje na silu pokušavaš da izbaciš kroz tesan krovni prozor, izguraš kroz vrata poput neželjenog gosta, neki prekomerni dani kad se ništa ne dešava, a ako se i dešava onda je bezveze.

Prvi put posle 100 godina, ma prvi put ikada, me zaista nije briga za Novu godinu. Priznajem, do sada je taj hejt na najluđu noć bio uglavnom neka vrsta straha od Velikog Ničega. Tog Ničega koje mi konstantno dahće za vrat, tog osećaja da ti stojiš a vreme neumitno teče, i nikad se ništa ne menja. Sada je drugačije. Sada, što se mene tiče Nova ne mora da dolazi, jer mogu i da ostanem u Staroj i budem sasvim zadovoljna. Sada samo osećam taj histerični, naporni decembar svuda oko sebe i smejem se devojkama koje grozničavo kupuju svetlucave krpice, dok stojim u redu iza njih sa džemperom ili šalom. A džemperi su meki i lepo mirišu, i ako ima nečega u vezi sa zimom što volim, to su te mekane vunene stvari. I kaputi.

Razmišljam ovih dana o tako laganim, svakodnevnim ,,sitnicama". O tome kako ne volim da se vozim novim tramvajima jer ne truckaju dovoljno pa podsećaju na autobuse. O tome kako imam potrebu da pravim liste i spiskove i imam dugoročne planove koji bi se vrlo lako mogli pomešati sa sanjarenjem. I pomalo o zabludama, ogrešenjima o neke ljude, o tome kako moram uneti još mnogo nijansi u svoj crno-beli pogled na svet...

I jedva čekam da me neko pita gde ću za Novu godinu, a ja da kažem u Ameriku! :)

Pozdrav od Staromodne Cure... Čitamo se i u Novoj...

Obično bude sreda taj dan kada me uhvati neizdrž, i dobro je kada je tako, nasuprot onim danima kada me potpuno nepozvana hvata gotovo sartrovska Mučnina. Prelije mi se čaša, tačno tu negde, na polovini, i vrati mi se taj osećaj praznog i beznadežnog bivstvovanja, tako prokleto poznat.
Možda je zato što mi se ponovo vratilo i ono jedvačekamvikend cupkanje, mada njega povezujem sa nekako detinje lepim vremenima. Ne volim da mi se krade vikend. Da mi se u njega dopisuju aktivnosti koje mu po meni ne priliče, niti da dolaze nezvani gosti. Ja sam jedna spora osoba. Spora i temeljna. Ne smeta mi euforija sve dok se od mene ne zahteva da postanem deo iste. Smeta mi nepotpunost i nedorečenost. Od toga me najčešće i hvata ona Mučnina. Neke možda mučnina hvata od moje opširnosti i analitičnosti... Ne možda, sigurno.

Sećam se kako sam kao mala previše sebe opterićivala nekim ozbiljnim i neodgovorljivim pitanjima. Kako mi je, ludoj, bilo zanimljivo da se mučim pokušavajući da odgonetnem Ja. Nemilosrdno sam se uvlačila duboko, duboko, u bezizlazni lavirint, jurila sopstveni rep... U nekom trenutku sam prestala, jer sam konačno uvidela da mi od toga nastaje ista ona Mučnina.

Sećam se i tačnog trenutka kada sam izistinski shvatila da ću umreti. Pročitala sam na naučnim stranama dnevnih novina kako će poslednja prirodna plavuša na Zemlji umreti za oko 500 godina i, ne znam kako, verovatno u pokušaju da se teleportujem u tu jako daleku budućnost, spoznala sam činjenicu da sam  smrtna. Bio je to grozan, grozan osećaj. Mučnina.

To Ja i ta smrtnost naučili su me da ipak postoje granice radoznalosti koje nemam snage da prelazim. Od tih prosvetljujućih momenata svesno izbegavam razmišljanja na neke teme. Ali, mučnina uvek ostane. Mučnina je iskonska i neuništiva. Naučila sam da je zavaram, dam joj šarenu lažu pa se njome dugo, dugo zaigrava. Ipak, i čigra jednom mora prestati da se vrti...
Naći ću jednom valjda tu igračku doraslu Njenom Veličanstvu... Do tada, dok i dalje kopam šta se ne da iskopati, zadovoljiću se time što sam naučila da se ne pitam i ne pitam ono što znam da ne želim da znam.

A sreda? Šta s njom? Dan kao svaki drugi, možda samo malo podesniji za pucanje po šavovima i naravno, Mučninu...
I onako smo već zašli u četvrtak... Prvi decembarski.

Izvinjenje prvo:

Izvinjavam se što sam autsajder! Što najviše volim da provodim vreme sama sa sobom (+par izuzetaka). Što teško pristajem na kompromise (when it comes to relationships). I sama sam potrošila previše cipela dok nisam izbila na taj drum, mogu zamisliti koliko je vama teško da me takvu preživite. Izvinjavam se zato što previše ćutim ili previše pričam, iz krajnosti u krajnost...  Žao mi je ako vam smeta i iritira vas to što se tako upadljivo namerno izdvajam, što ni ne pokušavam da vam se svidim. Drago mi je ako sam vam inspiracija za trač partiju uz kafu, i vi ste meni, manje će me peći savest ako je obostrano.

Izvinjenje drugo:

Izvinjavam se što nisam mila, draga i pozitivna, svima najbolja drugarica. Što nikada u životu nisam bila omiljena, i ne nameravam da budem. Ne, nemam razumevanja za gluposti i proseravanja. Ne, neću da podržavam nepravdu. Neću ni da se smejem dok mi se ruši svet, zato što svi više vole pozitivne ljude. Izvinjavam vam se što jednako otvoreno pokazujem pozitivna i negativna osećanja, što neću da glumim da ste mi dragi. Izvinjavam se zato što umem da se foliram, ali po potrebi, samo onda kada meni to odgovara.

Izvinjenje treće:

Izvinjavam se zato što sam loše rame za plakanje pa nemilosrdno prosipam surovu istinu u lice. Neću da vam kažem da je to zato što sam jaaako iskrena osoba. Svoje (ne)skromno mišljenje ne iznosim dok mi ga neko otvoreno ne zatraži, ali ako tražite, računajte da ćete dobiti šta ste tražili.

Izvinjenje četvrto:

Izvinjavam se zato što nisam jako dobra osoba.Dobra sam samo prema onima koji zasluže, prema ostalima se samo trudim da ne budem loša. Nije mi žao ograničenih i glupih. Više volim knjige nego ljude. U suštini, nemam baš neko mišljenje o čovečanstvu.

Izvinjenje peto:

Izvinjavam se svojim  roditeljima, jer me nije sramota da kažem da me nisu voleli kako je trebalo, kada je trebalo, ili bar nisu znali ili nisu želeli da mi to pokažu, a vreme još uvek ne možemo vratiti. Izvinjavam se i svima vama koji najviše na svetu volite mamu i tatu i nije vam jasno kako mogu da budem tako grozna i nezahvalna! Izvinjavam se i zato što prema vama gajim izvesne recimo predrasude...

...što nas dovodi do...

Izvinjenja šestog:

Upućeno je svima vama prema kojima gajim recimo predrasude, ali sam dovoljno pristojna da svoje mišljenje u retkim situacijama preseka naših skupova zadržim za sebe ili ga podelim sa, opet, par privilegovanih.

Izvinjenje sedmo:

Konačno, izvinjavam se svima vama koje sam nenamerno povredila. Onima koje sam povredila namerno, ako ih ima, nemam nameru da se izvinjavam!

Pitam se samo zašto je ovoliko vode moralo proteći svim rekama čijim sam obalama ikada šetala da bih prestala da se izvinjavam sebi zato što sam ja. Bar se drugima zbog toga nikada nisam izvinjavala...

Nekad je dobro ustati jako rano iako je nedelja i otići na kafu sa sobom...

P.S. Izvinjavam se svojoj melanholičnoj prirodi što sam je izneverila time što sam počela da se redovno budim srećna.

P.P.S. Izvinjavam se svim izvinjenjima koja sam zaboravila da izvinim.

Nad različitim se stvarima zgražavamo ovih dana.

Nad različitošću smo se oduvek najviše zgražavali.

Pod uticajem, urođenog ili stečenog  (ko bi to znao)  mazohizma, zamišljam kako bih u nekim drugačijim okolnostima preživela zimu, kako bih podnela zaglušujuću tišinu nerazumevanja i otuđenosti... Nisam sigurna šta mi tačno toliko smeta, osim toga što teško podnosim činjenicu da sam odveć često svedok propadanja nečega što bi trebalo da je nepropadljivo.

Slika 1:

Jedan moj sredovečni profesor. Ljudska enciklopedija. Sveprisutna vedrina prožeta neodoljivom ironijom. Neugledna spoljašnost i blistavi duh.

Zasmejava nas. Otkriva nova značenja priča za koje smo mislili da o njima znamo sve.

Zasmejava nas, a taj smeh kojim uspeva da ispuni prostor i vreme, prečesto se pomeša sa podsmehom. Jer smešno je to što je u svoj svojoj genijalnosti, do bola iskren s nama, strancima, prolaznicima, kada priča o tome koliko je sam.

Slika 2:

Stajao je pre par dana čovek na sred Kneza i držao natpis BESPLATAN ZAGRLJAJ.

Na vetru. Dok su svi užurbano koračali da stignu negde, jer ih tamo, kao, čeka nešto.

Emocionalna milostinja.

Nisam videla da je neko prišao. Nisam ni ja. A sećam se dana kada mi je takav jedan zagrljaj bio preko potreban, samo ga tada niko nije nudio.

Pitam se, koliki li bi samo bio red da je besplatno bilo nešto što se jede...

I tako... Neki se zgražavaju nad bedom. Materijalnom. Egzistencijalnom. Žao im je prosjaka i beskućnika. Dece iz Afrike. Kosova. Srbije. Šešelja (mora biti da je nekome i njega žao).

Možda nas treba žaliti sve. Možda ne treba žaliti, nego samo živeti.

Korespondencija sa besmislom... Egzistencija bez smisla...

Ponekad me prosto grize savest jer sam srećna...

A meni je ovih dana žao jer nisam nikada gledala Petra Kralja na daskama koje život znače, a sada je sasvim sigurno da ga nikada neću ni gledati.

I jedno treba da se zna. Glumci su, nasuprot opštem uverenju, uglavnom očajni recitatori. Ogromna umetnička sujeta ne dozvoljava pesmi da ispliva, pa iz nje gotovo uvek isplivava onaj koji je govori, a ne treba tako da bude. Ipak, bio je jedan čovek koji je zaista umeo da govori poeziju.

Hvala mu na tome!

Sanjala sam, ili ipak ne...?

Anestezirano, bunovno, polulebdeći... Lelujavo sam se odbijala o svoja četiri zida, koja čak ni nisu stvarno bila moja. Odustala od čekanja, uljuljkana u apatiju...U tuđim pesmama tražila sam smernice za rehabilitaciju svojih dojučerašnjih težnji. Postoje neke pesme koje bole...

Nekada, mislila sam da je nešto najromantičnije biti zajedno nesrećan do kraja života. Kako sam samo luckasta i naivna bila!

Ne sećam se više ni da li su jutra zaista bila toliko siva, ili je siva samo bila moja duša, na silu obučena u vesele boje, sa osmehom nacrtanim nekvalitetnom olovkom za usne. Zar je svima sem meni bilo kristalno jasno koliko sam nesrećna? Sama. Ponekad ti je lakše da veruješ da ipak postoji negde neko, ali je daleko, verovatno negde preko okeana, i geografija je kriva što se nikada nećete sresti. Ponekad je dovoljno da veruješ, a nekad, jebi ga, moraš malo i da mrdneš dupetom.

Ja sam ustvari optimista, uvek sam verovala životu da će me odvesti tamo gde treba, trudila se da mu minimalno kvarim planove, da ne preprečavam put...Sada se ujutru probudim i pomislim, kako sam samo prokleto srećna! Kada me pridavi Skepsa, stegne me čvrsto, obema rukama, iz malog prsta izvučem snagu superheroja i pošaljem je van orbite. Dosta smo se družile!

Ali, ovo i nije priča o meni nego o mom najdražem pesniku... Jesam li vam već pisala o njemu? Ima pero sa dve oštrice. Jednom mi je ispunio veliku želju, pa sam rešila da ga zaposlim za stalno. Oduvek sam mislila da je to radno mesto više nego solidno, iako je uglavnom bilo upražnjeno. Kvalifikovati se nije bilo preterano teško, ali u današnje vreme tako je malo pesnika. I stavila sam ga na probu. Rekla sam mu da su pravi pesnici odavno izumrli, da on nikako ne može biti živ ako zaista jeste pravi pesnik. Odbio je da umre da bi zadržao titulu i tada sam znala da je heroj.

Sujeta se ljutila jer on nije oduvek bio naš pesnik, pisao je već za mnogo konkurenata. Pa iako su me neki njegovi stihovi bockali, kao kamičak u cipeli za koji se posle uglavnom ispostavi da je stena, poslala sam Sujetu da se druži sa Skepsom. Rešila sam čak i da promenim cipele!

Svesna da imati svog pesnika zahteva žrtvu, prigrlila sam sve njegove dotadašnje pesme i napravila mesta za sve buduće. Pomirila se s tim da pesnici imaju mnogo ljubavi i da je najveća ipak Poezija.

Naučila sam od njega svašta, a opet čini mi se da to nije ni polovina onoga što zna i ume. Uspavao mi je sve strahove, a ja sam, znate, plašljivi curetak. Zahvalna sam mu što me je pustio u svoj svet, i to je najšira odrednica moje zahvalnosti. Ponekad se obeshrabri, pa moram da ga podsećam da je odbio da izumre. Ponekad sam nepažljiva i mrzovoljna, pa smetnem s uma koliko nam oboma znače njegove pesme... I verujem u njega, a oduvek sam bila nevernik!

Skoro da ne plačem pred njim. Ni od sreće. Nekad dok spava... Zaustavim disanje na trenutak i ponovo dođe ona misao, kako sam samo prokleto srećna! Volela bih samo da znam kako da ga podelim s Univerzumom, a da ne bude manje moj.

Dve ljubavi, da li je to uopšte moguće?

Jedna ljudska, ženska, posesivna, krhka, zahteva da je čuvamo i negujemo kao bolešljivo dete, da je ne damo. O toj ljubavi i onako ne vredi filozofirati. Ko je još spakovao ljubav u rečenicu? Možda je neko bio blizu da je spakuje u stih, ali još nikome nije u potpunosti uspelo.

Druga je divljenje i poštovanje. Druga ne može da umre, čak ni ako nekada budem prinuđena da je suočim sa tim jednim, svim ostalim nadređenim hiperstrahom, jedinim koji mi je ostao. Tim, što je jedino čega se pored njega plašim to, što će jednom sigurno prestati da diše, a da će nekada pre toga možda prestati da (mi) piše...

I zaista, danas je svako piše...

Trudim se da iz mojih reči ne izađe previše gorčine i neodobravanja, previše frustracije i porušenih iluzija... Trudim se, i bojim se da mi ne ide.

Svačiji je život pesma, ili priča, kako god hoćete... U kilometrima dana koji su ispred ili iza nas, u prespavanim ili probdevenim noćima, znam, svuda se krije to nešto što nam se svima čini veliko i neverovatno, nešto što se dešava samo nama, samo jednom u životu... Ma, kako da ne! Zar se nije oduvek svima činilo tako? I vaša baka ima požuteli dnevnik ispisan nečitkim rukopisom i u istom pesmu posvećenu velikoj ljubavi koju je ipak zaboravila kada se za vreme njegovih vojničkih dana udala za vašeg dedu. I deda čuva pisma i fotografije sa posvetom u stihu... I ja sam imala jedan od onih starinskih spomenara sa tuđim stihovima punim gramatičkih i pravopisnih grešaka, obojenim patetikom i kvaziromantikom, i ja sam provodila sate prepisujući iz sveske u svesku, crtajući cvetiće i srca kič flomasterima sa šljokicama. Pisala sam i ja pesme. Nekoliko desetina njih smešteno među tvrde plave korice. Pubertetska piskaranja, a ne poezija! I danas ponekad dođe na um nešto što zaliči na stih, ali ga skoro uvek oteram. Znate zašto? Zato što ja nisam pesnik! Zato što dve stvari na svetu ne smeju biti prosečne: poezija i ljubav!

Oduvek si imao pravo da pišeš šta god hoćeš u svoju svesku, među svoja četiri zida, da otvaraš dušu papiru, jer papir sve trpi. Nekada su se dnevnici zaključavali i krili na dno fijoke, pod krevet. Danas, pišemo dnevnik da ga svi čitaju, prljav veš na sva zvona! Nemam ništa protiv, sve dok ne počnete da tripujete da ste pisci!

Kada smo zaboravili da poštujemo reči?

Toliko je ljudi koji sa njima umeju, a njihove se izgube u nepreglednoj džungli smeća, trica i kučina, nečijih pubertetskih proseravanja, urbanih i ,,originalnih" kvazipoeta, maminih i tatinih sinova... I dokle seže ta sloboda govora, kada nam je najprodavaniji pisac u najboljem slučaju veproglavi pseudobukovski, prepotentan i bahat?

Učili su nas da su pesnici nežne duše. Da se u slojevima njihovih bića kriju neslućeni izvori nade i ništavila, lepote i mizernosti, da su njihove reči i osuda i pohvala, i upozorenje, tuga i opomena.

Učili su nas da je umetnost jedini način za prevazilaženje besmisla. Bar su mene tako učili...

Svetovi se kriju među koricima, ono što se piše je naša stvarnost. Već odavno ne gajim iluziju o najboljem od svih svetova, a opet, drugi nemam.

Drhte mi ruke od neobuzdane potrebe da po tastaturi sručim salvu psovki, da dam oduška svojoj ogorčenosti i gnevu!

Ko ste vi koji sebe nazivate piscima?! Koji najavljujete autobiografije kao da su vaši životi posebni a vaše postojanje smisleno i korisno još nekome osim vama samima?! Odakle vam ideja da vas to što se jebete okolo s kim stignete svrstava u pažnje vredne individue?! Ko vam je rekao da su to što pišete pesme?! Zašto mislite da je sve dozvoljeno?! Koliko ste knjiga pročitali u životu?! Ili ih niste pročitali dovoljno ili niste čitali prave, jer da jeste, imali biste bar malo poštovanja prema nekome ko je život stavio na papir, a ipak nije napisao autobiografiju, pa se iz tog poštovanja ne biste latili pera,ne biste pokušavali da se trpate u isti koš s Velikima, bar dok ne naučite da se negacija piše odvojeno od glagola, stvarno teško! Znate li vi šta je i kako nastaje pesma?! Znate li šta je poezija?!

Tuga. Samo duboka tuga iz koje ne vidim izlaz jer znam da ništa ne mogu da promenim.

Da ,,poludim" kao Don Kihot? Vetrenjače i džinovi i začarana Dulsinea... Krenem Kandidovim stopama put Eldorada?

Da siđem s uma na Sumatri ili nestanem kao svaka utopljena duša?

Neću da idem na sajam knjiga! Hoću da spustim roletne i isključim komp i čitam!

Hoću da jednom neko pokuša da im objasni da ne može svako biti pisac kao što ne može svako biti astrofizičar!

Hoću da jednom neko ponavlja razred zbog keca iz srpskog, pa recite da sam kučka, baš me briga! Hoću da se za ovakve sastave ne dobija dvojka, i po prvi put priznajem sebi da hoću da odem odavde i ne okrenem se za sobom! Makar tamo negde bila čistačica! Neću da budem utopljena duša! A vi nastavite da serete i po jeziku i po poeziji, po svemu svetom!

Pravi srpski pisci i pesnici, oni s početka prošlog veka, i retki izuzeci s kraja, prevrću se u grobu!

Mi kao narod i zaslužujemo da nas nema!